Kuda ide ovaj tramvaj

Dobrica, Milorad i Goran sedeli u tramvaju.
U tramvaju je vladao veliki smrad, ali su njihova lica bila mirna.
Dobrica: Mogli bismo da krenemo, kahkah.
Milorad: Mogli bismo, kah.
Goran: Trebalo bi da krenemo, kašljuc.
Tramvaj uporno stoji.
Dobrica: Kah-kah.
Milorad: Kah.
Goran: Kašljuc.
Milorad izvadi lulu.
Dobrica: Skloni tu lulu, dovoljno si nas usmrdeo. (namešta naočare)
Milorad: Ja nas usmrdeo?! (mrda brkovima)
Goran: Ja stvarno nisam… (kiselo mu lice)
Milorad: Izvadio sam lulu da se zaštitim od smrada, ako baš hoćeš da znaš. Dugo sam te trpeo. Ti si prvi počeo da smrdiš!
Dobrica: Kako se usuđuješ?! Pa vas dvojica me ubiste, magli mi se cviker.
Goran: Ja stvarno nisam…
Milorad: Ma šta ti nisi? Nemoj da se praviš lud.
Dobrica: Jeste mali, nemoj da se praviš mutav. Moćno mirišeš.
Goran: Ma šta hoćete vi… vi… dedice!
Milorad: Uh!
Dobrica: Uh!
Goran: Jeste. Možda sam i ja malo, pa šta. Koliko ste samo vi…
Dobrica: Kah-kah.
Milorad: Kah.
Goran: Kašljuc.
Tramvaj se pokrene, ali odmah stane.
Goran: Tako mi leteće pruge, opet stojimo.
Taman su napunili pluća da nastave diskurs, kad eto ti akademika Nogoa.
Nogo: Braćo, pomagajte, tramvaj mi zgazio pingvina! O, tugo nebeska.