Kamo lepe sreće da samo feministkinje koje ne žele da služe kao „mašine za rađanje“ vređa tekst Katarine Đorđević „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete“ (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-Beogradu-skoro-polovina-tridesetogodisnjakinja-nema-dete.lt.html). U tom bi slučaju oštra reagovanja ovih dana predstavljala nezadovoljstvo jedne, ipak, marginal(izova)ne grupe, dočim bi, jelte, celina društva delovala zdravo. Ovaj tekst, međutim, para uši i meni kao muškarcu, ocu i latentnom pronatalisti, pre svega zato što nipošto nije napisan „štо bеzličniје i bеz iznоšеnjа vrеdnоsnih stаvоvа“ kako tvrdi autor (K.Đ. sebe naziva autorom pa nema smisla da je ja rodno senzitivizujem mimo njene volje).
U nizu primera izdvajam najupadljivije. Prvo, autorova sagovornica kao razloge sve poznijeg majčinstva navodi činjenicu “da je svaka druga mlada osoba u našoj zemlji nezaposlena i da najveći broj mladih nije stambeno zbrinut, u kombinaciji sa malim i neredovnim platama i osećanjem opšte nesigurnosti”. U podnaslovu teksta, međutim, stoji kako “Produženo školovanje i hedonistički obrazac življenja dovode do demografskog pada”, što je tvrdnja koju, mutatis mutandis, autor iznosi i u glavnom delu teksta, naglašavajući kako ovaj trend nije “kolateralna posledica života u tranziciji” već važi i “u razvijenim zemljama Evrope”. Drugim rečima, dok sagovornica (ekspert) ističe da mlade žene u Srbiji nemaju siguran i pristojno plaćen posao, stan i društvenu sigurnost, autor naglasak stavlja na želju za školovanjem i hedonizam – dakle, sebičluk, pre svega obrazovanih Beograđanki.
Drugi upadljiv primer jeste fraza “žene koje se nisu ostvarile kao majke”, koja se kao lajtmotiv provlači i u rečenom i u naknadnom tekstu K.Đ. „Da li imate dete“ (http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Da-li-imate-dete.sr.html). Manji problem koji ova fraza i tekst u celini nose je u poistovećivanju rađanja sa majčinstvom. Da ostavimo po strani surogat majčinstvo i slične “novotarije”, da li su hiljade žena u ovoj zemlji koje su usvojile i odgajile decu “neostvarene”, dok su se one druge hiljade koje su tu decu rodile i ostavile “ostvarile”? Moja porodična istorija je možebiti nereprezentativna, ali daje primere sasvim drugačije vrste. Moja je baba, recimo, završila samo nižu realku, dakle osmogodišnju školu, a ipak je u životu imala samo 1 (jedno) dete i nekoliko abortusa. Moja žena, sestra i majka imaju obrazovanje u rangu mastera, a prosek dece im je 1,7 dece (brojka možda nije konačna) i nijedna nikada nije abortirala. Držim da su njihovo školovanje i emancipacija odgovorni za to što su decu rađale ako, kad i s kim hoće, a na abortus gledale drugačije nego na ispiranje želuca.
Mnogo veći problem predstavljaju implicitni stavovi da je žena neostvarena kao žena ako se nije porodila, a da su upravo najobrazovanije među ženama društveno neodgovorne i najkrivlje za demografski pad. Sve ovo itekako bode oči intelektualkama, koje bi kao argumente mogle navesti: da bi antiratna politika koju su dosledno promovisale upravo obrazovane žene na Balkanu sprečila smrt više od stotinu hiljada i emigraciju nekoliko miliona ljudi sa ovih prostora, da ovaj poraženi i pogubni patrijarhalno-nacionalistički društveni model i danas promoviše rodnu neravnopravnost koja ženama nameće obavezu i da zarađuju novac i da se same staraju o deci i kući i mužu nenaviknutom na gajenje deteta i kućne poslove, i tako dalje.
Tekst K. Đ. je, dakle, itekako ličan, vrednosno utralan i suštinski konzervativan, i predstavlja prst u oko obrazovanim Beograđankama. Jedina statistika koju autor navodi jeste ta da obrazovane žene hedonistički ne žele da rađaju decu, i da je to tako u Evropi, dok Albanke, muslimanke i Romkinje rađaju (zato što ih, dakle, nije “zahvatila zapadnjačka reka”). Nema ni traga istraživanjima koja, recimo, pokazuju da u Hrvatskoj obrazovane i zaposlene žene sve više čine stožer materinstva, ili podataka o tome kako su Skandinavci senzitivnom rodnom politikom (čitaj: izjednačavajući u pravima i obavezama muškarce i žene) izmenili demografske trendove.
To je, u najkraćem, ono što po mom mišljenju para uši mnogima ovih dana. Stoga, dakle, predlažem neka rešenja problema nataliteta, saobrazna konzervativnom duhu ovog teksta:
1. Ukinuti ženama školovanje nakon osmoljetke. Alternativno, dopustiti upis na fakultet prvorotkama, overu zimskog semestra usloviti trudnoćom (dati stomak na uvid) a upis svake naredne godine krštenicom novog rođenčeta.
2. Uvesti čete kršnih i plodnih momaka (spermogram dostaviti uz prijavu) koje će patrolirati Beogradom i osemenjivati žene. Posebnu pažnju posvetiti lokacijama kao što su fakulteti i instituti u okviru kojih se krije najveći broj potencijalnih porodilja.
3. Ukinuti abortus.
4. Uvoziti žene i kupovati decu iz čitavog sveta, koristeći sve širu mrežu Air Serbia. Po potrebi transportovati specimene cevima Južnog toka i tako revitalizovati ovaj zamrli projekat.
5. Poturčiti se – pošto samo Albanke, muslimanke i Romkinje imaju zadovoljavajući natalitet, turčenje izgleda kao jednostavna, jeftina i efikasna mera.
Najjednostavnije rešene je, ipak, da se rečena K.Đ. izvini ili povuče sporne tvrdnje. Nakon toga možemo, bez optuživanja cherchez la famme tipa, početi ozbiljno i sistematski da razmišljamo kako unaprediti i populacionu politiku i rodnu ravnopravnost u ovoj zemlji.